Биографски извори за историју руске емиграције у Историјском архиву Београда[1]
У раду је дат преглед најважнијих архивских фондова и збирки Историјског архива Београда, значајних за истраживање биографских података руског избеглиштва за период од 1920. до 1950. године. Нарочита пажња је дата анализи података садржаних у картонима житеља Београда и Земуна из фонда Управа града Београда. Поред тога, посебно је означен архивска грађа настала деловањем и међусобном комуникацијом немачких окупационих и српских колаборационистичких институција за време Другог светског рата.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: руска емиграција, биографски извори, архивска грађа, Краљевина СХС/Југославија, историја Београда, демографска историја
Руско избеглиштво у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца/Југославији представља сложену историјску и социјалну појаву, подједнако значајну за балканску, за историју Русије (СССР) и за европску и светску историју. Са друге стране, Београд оправдано ужива репутацију значајаног међународног архивског центра за истраживања разних феномена турбулентне модерне историје, па тако и за проучавање историје руског избеглиштва, процеса који је прерастао у најмасовнију политичку емиграцију међуратног доба.[2] Међу установима које чувају вредну архивску грађу значајну за реконструисање историје руског избеглиштва након револуционарних промена (1917) и Грађанског рата (1918-1920) у Совјетској Русији, важно место свакако припада Историјском архиву Београда.[3]
У раду ћемо се осврнути на најважније архивске фондове и збирке, значајне за истраживање личних података руског избеглиштва за период од 1920. до 1950. године. Велики број руских избеглица смештених у Београду несумњиво је оставио значајног трага и у архивској грађи, а поједине архивске целине представљају нарочито значајан извор за прикупљање биографских података о руским избеглицама. У погледу могућности коришћења архивских података у будућности, нарочито треба имати на уму велики потенцијал имплементације нових технолошких решења, како унутар самог Архива, тако и у вези са разменом података и разним облицима сарадње са другим институцијама.
Најзначајнија архивска целина, која садржи највећи број биографских података о руским избеглицама, свакако је картотека житеља Централне пријавнице Управе града Београда, настала у периоду од почетка 20-их, па до краја 40-их година XX века.
Картотека житеља Београда и Земуна према фондовској припадности представља део фонда Управа града Београда (УГБ) 1839-1944 Историјског архива Београда. Она обухвата временски период од 1924. до 1944. године (делом се односи на период до 1950. године) и физички је смештена у 848 кутија картотеке (755 за Београд и 93 за Земун). Укупан број картона износи нешто преко једног милиона и у кутијама су сложени азбучним редом. Картони су двострано оријентисани, димензија 21×19 cm и поседују идентична поља за унос података, која нису обавезно сва попуњавана. Подаци на картонима уношени су руком, мастилом, што треба узети у обзир приликом унутрашње критике овакве врсте извора.
Структуром података картони представљају непресушан резервоар за проучавање демографских карактеристика главног града Краљевине СХС/Југославије/ФНРЈ у означеном периоду. Подаци који су најчешће унети су: адреса; име и презиме; занимање; држављанство; датум рођења; место рођења; завичајна општина, срез, земља; брачно стање; вера; раније пребивалиште; рођено име и девојачко породично име жене[4] и рођено име деце; лични опис страних држављана; пријаве боравка са датумом, адресом, именом станодавца, датумом одјаве и местом одласка. Ту је и рубрика Напомена, која често садржи додатне податке.
Резултати спроведеног истраживања о траговима боравка истакнутих личности Фебруарске револуције, припадника политичке и војне елите царске Русије у Београду, пронађених у обимној картотеци житеља Београда и Земуна 1924-1950. године[5], на првом месту указују на нову димензију значаја ове архивске грађе за истраживање историје руске емиграције. Од раније је познато да примарни извори за реконструкцију историје руског избеглиштва на Балкану, упркос доброј очуваности и разновсрности показују и извесна ограничења. Мирослав Јовановић је указао да су фондови избегличких организација и установа, као и државних надлештава која су се бринула о избеглицама веома богати за период од почетка 20-тих година до приближно 1925-1926. године, након чега се количина доступне архивске грађе смањује.[6] Картотека пријављених грађана сачувана у Историјском архиву Београда, као специфична врста архивске грађе државне провенијенције, свакако показује висок степен поузданости и може да попуни празнине за период након средине 20-тих година, када се нагло смањују трагови настали радом државних и избегличких организација ангажованих око решавања разних проблема насталих у периоду досељавања, прихвата и смештаја избеглица. Картони житеља документују период када је већ дошло до знатно већег степена интегрисања избеглица у нову средину. Такође, добијени резултати проистекли из потраге за значајним личностима везаних за руску емиграцију и 1917. годину указују на још једно веома важно квантитативно својство података садржаних у преко милион картица регистрованих пријава боравка у Београду. Ради се о заиста великом броју руских избеглица смештених у Београду, који је имао тенденцију повећања чак и у периоду смањења избеглица у Краљевини СХС. Док је укупан број избеглих Руса у Краљевини у периоду 1921-1924/1925 опао са преко 40.000 на око 35.000, у Београду је он порастао са 3.500 на око 10.000[7]. Дакле, на прелазу из друге у трећу деценију XX века, сваки двадесет пети становник Београда је био руски емигрант.[8] Изнети бројеви показују могућности истраживања разних аспеката историје руског избеглиштва на великом узорку оних који су пријављени у Београду и чији су картони сачувани у Историјском архиву Београда.
Поменимо само неке од аспеката историје руског избеглиштва које је могуће додатно истраживати на основу картона житеља. На пример, захваљујући подацима о ранијем пребивалишту, као и датуму одјаве са местом одласка, могуће је пратити процес одсељавања избеглица који је представљао једну од константи њиховог живота на Балкану[9]. Један од разлога због којег су избеглице тежиле да се докопају живота у метрополи био је и тај што се интелектуално запослење могло добити само у већим градским центрима, а многи су били спремни прихватити било какав посао. Питање запошљавања избеглица, где су се најтеже сналазили руски војници и официри, видљиво је на примерима картона генерала руске царске војске: Петра Ивановича Аверјанова, Владимира Павловича Шатилова и Михаила Алексејевича Пржеваљског. Генерал Аверјанов, последњи начeлник Генералштаба руске царске војске, радио је у катастру, потом предавао математику у гимназији у Ћуприји, а затим прешао у Историјско одељење Главног генералштаба у Београду. Генерал Шатилов је обављао посао приватног чиновника, а генерал Пржеваљски је био службеник војног министарства. Такође, обимни подаци о породичним релацијама и структурама садржани у картонима пријаве боравка пружају додатни вид осликавања свих прелома, потреса, изазова и проблема са којима се суочавала како руска избегличка група и појединац, тако и избегличка породица[10].
Треба имати на уму и да боравак одређеног броја руских избеглица у Београду засигурно није забележен у постојећим картонима житеља из различитих разлога: на пример, због одласка из Београда пре 1924, због непријављивања београдској полицији, или због могућности да картони нису сачувани.
Иако су у оквиру једног картона пријаве боравка уписиване промене пребивалишта, али и промене занимања, постоје случајеви уписивања исте особе два пута. Такав је случај са Михаилом Борисовичем Максимовићем, који је априла 1924. регистрован као студент богословије, да би иста личност 14. јануара 1938. била регистрована под именом Јован Борисович Максимовић, тада већ као епископ шангајски.
Картотека житеља Београда и Земуна од 1924. до 1950. године у количини од преко једног милиона је током 2016. године у потпуности скенирана, што је већ донекле олакшало њено коришћење. Приликом манипулације картонима током њиховог коришћења у претходним деценијама, постојала је велика опасност да одређени картон не буде враћен на припадајуће место, према азбучном реду, што би се скоро могло граничити са његовим губитком у погледу даљег коришћења. Уколико би неки будући послови на дигитализацији картотеке подразумевали да се у одговарајућу претраживу базу са структуираним подацима унесу све информације садржане у оквиру једног картона, истраживања руске емиграције на основу ове грађе не би било само умногоме олакшана, већ би она попримила сасвим нову форму у погледу анализе разних димензија избеглиштва на репрезентативном узорку.
Као следећу групу извора за биографске податке о руској емиграцији издвојили бисмо архивску грађу насталу деловањем и међусобном комуникацијом немачких окупационих и српских колаборационистичких институција за време Другог светског рата. То је архивска грађа Одељења специјалне полиције, смештена унутар фонда Управе града Београда, као и архивска грађа испоставе немачке политичке полиције, која се бавила контролом главног града и већег дела „Недићеве Србије“ (фонд Заповедник полиције безбедности и службе безбедности – BdS). Такође, као одељење Управе града Београда у ратном периоду деловао је и концентрациони логор на Бањици који је формиран одлуком и наређењем немачких власти.[11] Архивска грађа Одељења специјалне полиције (персонална досијеа агената и службеника Специјалне полиције, досијеа хапшених лица), као и архивска грађа немачке политичке полиције (персонална досијеа хапшених лица, картотека хапшених лица или праћених сумњивих лица од Гестапоа), као и подаци из књига личних података Концентрационог логора Бањица, обилују важним подацима о руским емигрантима. Ова документа у правом светлу рефлектују тешку судбину руске емиграције у току Другог светског рата: једни су се прикључили Руском заштитном корпусу, или су напуштали Београд и одлазили у сабирне центре Власовљеве армије, други су постајали агенти или функционери Специјалне полиције или Гестапоа, трећи су саслушавани и затварани због својих левичарских идеја и ставова. Као и многи Београђани, и они су хапшени, одвођени у бањички логор, стрељани, или одвођени у друге немачке логоре.[12] Процењује се да унутар ових фондова има података за око 400 руских емиграната.
Добар пример могућности коришћења групе фондова за период Другог светског рата представаља случај биографског лексикона о припадницима Руског заштитног корпуса (Москва 2009)[13]. Лексикон садржи информације о 3582 припадника Руског корпуса, међу којима је тек неколико личности о којима постоје подаци у фондовима Историјског архива Београда, док са друге стране у Архиву постоје подаци за двадесетак других припадника корпуса који нису уврштени у лексикон.[14]
На крају бисмо поменули још неколико важних фондова које садрже биографске информације о руској емиграцији. Подаци о делатности руских емиграната запослених у државним службама могу се пронаћи унутар персоналних досијеа самих установа или посредно, кроз спискове запослених у овим установама, а сачуване у другим фондовима. На пример, сачувани су спискови руских избеглица у служби код Општине београдске.[15] Треба поменути и податке садржане у фонду Трговинска комора Београда, који се односе и на трговце руске емигранте у Београду, на њихове радње и предузећа. Такође, значајан је и фонд Кредит-информа, трговачко обавештајне агенције у Београду. Сачувана су бројна досијеа чијим прегледом се може стећи слика и о животу и раду руских избеглица. Бавили су се најразличитијим пословима од продаје разних роба у малим дућанима, до стварања великих увозно извозних предузећа и сл. Међу овим подацима наилазимо и на драгоцене податке о имовном статусу појединаца, о њиховим некретнинама и др. Овде треба поменути и фонд Трговачког суда у Београду.
Илустративан је пример Александра Јефимовича Ивковића, руског емигранта, највећег издавача стрипова на Балкану у међуратном периоду.[16] Осим пријаве пребивалишта, о овој личности значајни подаци су садржани и у извештају о пословању његовог фото-цинкографског предузећа у фонду Кредит-информa[17]. Овде сазнајемо да је предузеће основано већ 1922. године, као и да је Ивковић штампао познати дечији лист „Мика Миш” у штампарији Соко. Такође, сачуван је и допис Александра Ивковића, упућен београдском Трговачком суду, у коме подноси молбу да му се потврди оглас о протоколацији издавачко-књижарског предузећа „Рус”[18]. Интересантно је напоменути да се у картону пријаве боравка наводи различита година рођења (1894) од оне која се помиње у документу из фонда Кредит-информа (1888), што још једном упућује на неопходност вршења унутрашње критике извора.
Информације о животу и делатности емиграната сачувани су још и у досијеима лекарске и занатске коморе у Београду. Значајну количину података садржи и картотека Техничке дирекција Општине града Београда. Она је сређена према улицама и садржи податке о објекту у одређеној улици, имену и презимену власника, броју катастарске парцеле и општине.
[1] Рад је представљен на Међународном округлом столу “Проблеми биографија руске емиграције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Краљевини Југославији”, одржаном у Дому руске емиграције “Александар Солжењицин” у Москви, 2. октобра 2018.
[2] Тема руске емиграције између два светска рата на Балкану детаљано је истражена у делу Мирослава Јовановића Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд, 2006.
[3] Од установа лоцираних у Београду, важних за истраживање историје руског избеглиштва, треба поменути и Архив Србије, Архив Југославије, Архив Српске академије наука и уметности, Архив Спрске православне цркве, Народну библиотеку Србије, Универзитетску библиотеку.
[4] Понекад се наводи и датум венчања, а за супругу или више њих, ако се уписник више пута женио и подаци о датуму и месту њиховог рођења.
[5] See: Slobodan Mandić, ”Russian Emigration and Year 1917 in the Collections of the Historical Archives of Belgrade: Participants of the February Revolution in Belgrade”, у: 1917 год в истории и судьбе российского зарубежья: Международная научно-просветительская конференция, Москва, 26–28 октября 2017 года, 517-532.
[6] Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Чигоја штампа, Београд, 2006, стр. 19-20.
[7] Након тога је број руских избеглица и у Београда кренуо да опада: 1929/30 износио је око 9.432, 1 1941/1942 око 6.500. Видети М. Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Стубови културе, Београд, 1996, 186, 218-219.
[8] Београд је 1931. имао 239.000 становника.
[9] Мирослав Јовановић, Руска емиграција…, 150.
[10] Видети: Мирослав Јовановић, Руска емиграција…, 470-477.
[11] Евица Мицковић, Милена Радојчић, ”Концентрациони логор Београд – Бањица у окупраном Београду – архивска грађа”, у: Логор Бањица / Логораши 1941-1945, Историјски архив Београда, Београд 2009, 50-58.
[12] Бранка Ракочевић, Олгица Латинчић, Руски емигранти у Београду, траг и инспирација, каталог изложбе, Београд 1996.
[13] Волков С. В., Стрелянов (Калабухов) П. Н. Чины Русского Корпуса. — М.: Рейтар, «Форма-Т», Москва 2009.
[14] У Руском заштитном корпусу, који је имао функцију вршења антипартизанске делатности на тлу Србије, октобра 1944. године служило је 11.197 људи, а сматра се да је за време Другог светског рата кроз њега прошло 17.090 људи. Иако формиран као добровољачка јединица, било је претњи и прикривених уцена онима који су одбијали да му се придруже. Видети: Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији, Београд, 2010, 46-48.
[15] ИАБ, ОГБ Општe одeљeњe, Административни одсeк, 1923, Ин. Б. 52, ф. 21, Р. бр. 292.
[16] О руском стрипу у Краљевини Југославији, о Александру Јефимовичу Ивковићу, заједно са архивском грађом за његову биографију, видети: Ирина Антанасијевић, Ранка Рађеновић, Руски стрип у Краљевини Југославији, каталог изложбе, Београд 2018.
[17] Датирано 16, априла 1937, ИАБ-2474-9268.
[18] Датирано 12. фебруара 1937, ИАБ-224-93-37.
Was this helpful?
1 / 0