Sudbina vile Katarine Kasidolac 1937-1958.

• Пишу: др Вања Панић, Слободан Мандић
• Истраживање историјата виле Катарине Касидолац је подржала амбасада Краљевине Норвешке у Београду

О аутору архитекти: Владислав Владисављевић је рођен 1905. године у Београду. Основну и средњу школу је похађао у Београду и Нишу. Потом, одлази у Француску где на Лицеју де Нис (Liceu de Nice) завршава четири разреда гимназије. Матурирао је 1923. године у Београду. Дипломирао је 1930. године на београдском Техничком факултету. У периоду 1931-1932. године борави у Немачкој, где код професора Бруна Паула (Bruno Paul, 1874, Seifhennersdorf, Germany – 1968, Berlin, Germany) сарађује на пројектовању и уређењу грађевина и ентеријера. Вративши се у Београд, најпре ради у предузећу „Лабор“, а по положеном државном испиту, 1933. године започиње самосталан креативни рад на пројектовању објеката од којих издвајамо реализације: Кућа браће Владисављевић, Господар Јевремова 57 (1936), стамбена зграда за ренту Јелице Штеклин Рош у Бирчаниновој улици 28б, (1938), стамбена зграда за ренту Данила Николића у Будимској улици 5 (1935) и Цвијићевој улици бр. 125 (1940), зграда Спасићеве задужбине у Кнез Михајловом улици 19 (1939). Од породичних вила које се граде у елитним резиденцијалним зонама Београда, Дедиње и Сењак, издвајамо поред Виле Кaсидолац и кућу Јеле Бајлони у Ужичкој улици 20 (1932), кућу Божане Бајлони у улици Сање Живановића 12, кућу Ане Божовић у улици Сање Живановића 14 (1937) као и кућу Милорада Дивјака у булевару Мира 27 (1939). Владисављевић је такође пројектовао и кућу Николе и Владислава Пашића (синови Катарине Касидолац из првог брака са Радом Пашићем) у Крунској 10 (1937).

Утицаји на архитектуру аутора – од сунца Медитерана до осећаја „Краљевског“

Већ у периоду школовања, архитект Владислав Владисављевић боравио је у медитеранској Ници где је имао прилику видети отменост, једноставност приморске архитектуре, складне силуете кровова и фасада поднебља овог лучког и туристичког града, али првенствено монденског сјаја европске класе која се еманциповала у првим годинама после Првог светског рата. Увек тражећи нове инспирације, усавршавање и студирање архитектуре разних поднебља и култура, биле су мотив за путовање у Италију, Француску, Шпанију, Немачку, Грчку, Турску. Од античких, средњовековних наслеђа градова и споменика архитектуре и урбанизма, декоративних елемената и ентеријера до модернистичких схватања обликовања фасаде и функционалне организације простора, архитект Владисављевић је рефлектовао ово искуство у свом ауторском изразу, првенствено на врло смелој комбинацији утицаја епоха антике, ренесансе, готике и викторијанске градске архитектуре са модернизмом „белих“ чистих површина. У временском и културном контексту, период пројектовања и градње вила подударао се и са појавом и феноменом џез музике, плеса, звучног филма и првог таласа холивудског гламура, европске аванграде, уметничких окупљања, изложби, тако да су ови фини уметнички тонови уткани у отменост стамбене архитектуре аутора.

Kонструкција и инжењерски аспект градње виле Касидолац

Конструктивне карактеристике објекта веома су специфичне и иновативне у одређеним елементима архитектонског инжењерства. Вила је фундирана на бетонским темељима  тзв. темељним бетонским тракама испод носећих зидова од опеке ширине 38 цм што је била пракса зидања у смислу димензија опеке у том периоду. Зидови приземља и спрата су рађени у цементном малтеру (статички и сеизмички стабилнијем, док су подрум и помоћни делови куће урађени у продужном или кречном малтеру). Да би се добила илустративна и живописна пластика фасаде, урађена је традиционалним грубим набацивањем продужног малтера у фракцији са крупнијим каменим гранулатом. Након тога урађено је кречење фасаде да би се потом по идеји архитекте приступило апликацијама грубим ломљеним каменим елементима (по угловима зграде) чиме се добила жељена рустичност фасаде и камена, посебно да би се уклопила са јаким потпорним каменим зидовима ограде саме катастарске парцеле. Највећа иновација у инжењерском смислу је употреба армирано бетонског међуспратног носећег система „Хербст“ који је по статичком прорачуну омогућио веће распоне, а који је био постављен између позиција армирано бетонских греда и подвлака над носећим елемeнтима (зидовима). Ентеријерска обрада унутрашњих зидова у приземљу рађени су пo традиционалном начину Калће Векио (итал. Calce Vecchio) кога карактерише тзв. грубо наношење малтера, док су на спратовима малтерисани глатко. Столарија, дакле прозори и врата су урађени од храстовине у природној боји дрвета. Подна обрада у холовима је од камена, у трпезарији од фино сложене орнаментисане опеке, док су у кухињама, купатилима и тоалетима са мокрим чворовима урађена керамика. Завршна обрада главних степеница хола су обложене природним каменом, а помоћна степеништа од вештачког камена. Кровна конструкција је урађена од тесане дрвене грађе, а кровни покривач је типа: ћерамида. Решеткасти елементи од кованог гвожђа су декоративног карактера.

О Вили Катарине и Драгомира Касидолац

Најсликовитији пример фузије архитектонских стилова и елемената фасадне обраде и функционалне просторне организације модернизма налазимо у вили Касидолац у Толстојевој улици, која је према одобреном плану од 23. октобра 1937. године, зидана од 10. новембра 1937, а довршена 26. октобра 1938. године.¹ Клијент је био министар Драгомир Касидолац (1888-1939)² и његова супруга Катарина (1894-1994)³, што је веома битно са обзиром на дипломатску активност клијента који је боравио у периоду 1937-1939. на месту амбасадара Краљевине Југославије у Уједињеном Краљевству. Ова политичка конекција са енглеском културом рефлектована је и на организацију куће ословивши у оригиналној пројектној документацији раскошни салон као „Living room“, двоетажни, слободни простор ентеријера као примарни део разуђене групације функционалних зона резиденцијалне виле.

Сваки сегмент оригиналне пројектне документације је дат на засебном листу. Тако се на једном листу налази основа подрума, чији садржај су, између осталог, чинили и подрум за вино, остава за намирнице и котларница.⁴

У зони приземља су смештене поред Living room-а, господинова соба која је уједно имала и функцију радне собе. Салон и трпезарија поседују директан излаз у патио, односно на терасу, који је дефинисан аркадним тремом. Степениште са декоративном оградом из дневне собе води на галерију, која омогућава да дневна соба добије двоструку висину, чиме се истиче сугестивност ентеријера. Простори приватних просторија се деле на одвојене зоне спаваћих соба за децу и одвојених спаваћих соба за господина и госпођу Касидолац које представљају специфичност зоне комфора и интиме карактеристичне за више класе европског и викторијанског џет сета. Боравак у Уједињеном Краљавству могао је допринети овој социолошкој посебности у просторној организацији резиденције.

Архитектонски обликовни концепт се заснива на идеји рустичности и декоративности стилских елемената, готике и романике и византијске уметности: третман прозорских отвора, стубова са украшеним капителима на флоралним мотивима, употреба природног камена као материјала на фасадама примењени су на стилским постулатима модернизма, у првом реду белим чистим фасадним површинама на којима аутор уводи елементе приморске архитектуре (дрвене шкуре, сенила, зеленило) Имплементација појединачних архитектонских елемената средњовековне архитектуре кући даје романтичарски, али и монденски, гламурозни контекст грађанске класе 30-их година XX века. Сведена декоративна пластика је у највећем делу концентрисана у зони отвора. Специфичан архитектонски елемент уређења дворишта представљају камене зид-ограде, фонтана и наткривени правоугаони патио (летњиковац – трем) на колонади стубова као директној реминисценцији на средњовековне манастирске клаустре и архитектуру перистила у грађанским вилама античког Рима. Уосталом, грациозност викторијанских енглеских кућа, лепршавост тосканских сеоских и медитеранских вила рафинисано су увезани са домаћом етно традицијом Балкана.

Стицајем околности ни Драгомир ни Катарина Касидолац неће имати прилике да користе ову грађевину за свој животни простор. Драгомир је преминуо након кратке и изненадне болести 13. јуна 1939. у Швајцарској, где је премештен пред смрт након вршења дипломатске службе у Лондону. Катарина Касидолац са синовима из претходног брака, Владиславом и Николом Пашићем, прелази у кућу у Крунској 10, коју је такође пројектовао архитекта Владимир Владисављевић за Драгомира Касидолца, односно за синове Катарине Касидолац. Зграда у Крунској 10 је грађена и довршена истовремено са вилом у Толстојевој 15, током 1937, и 1938. године.  У овој кући у Крунској улици Катарина Касидолац ће живети скромно и повучено дуги низ година након завршетка Другог светског рата. Умрла је у стотој години 1994. године. Након смрти Драгомира Касидолца, према сачуваној архивској грађи у Архиву Југославије⁵, Катарина Касидолац је вилу у Толстојевој 15 издавала у закуп „искључиво страним амбасадама”, а познато је и по којој цени. На дан 1. септембра 1939. године зграда је издавана у закуп за суму од 96.000 динара годишње, односно 8.000 месечно.⁶ Према податку из телефонског именика Београда за 1941. годину, у вили је те године било смештено бразилско посланство. Треба рећи да постоје индиције да је Катарина Касидолац објекат пре рата издавала и другим амбасадама (АЈ, 180, К3. Председник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ Александар Вучо, Отсеку за станове ИНО Београда са бр. 301, од 2. VIII 1946).

Трагове тешких и турбулетних година у Београду за време нацистичке окупације током Другог светског рата наилазимо и у вези са судбином виле Касидолац. Познато је да су током окупације припадници немачке полиције безбедности, одељење VI (BdS – Gestapo) становали у појединим вилама на Дедињу. Међутим, не можемо са сигурношћу тврдити да ли је и ко од припадника разних служби немачке војске боравио у вили. Оно што поуздано знамо је да ће Генерал Франц Нохјаузен, генерални опуномоћеник за привреду на територији Србије, из виле на Топчидерском брду отуђити низ скупоцених предмета за потребе опремања свога дворца у Банату у Српској Црњи, а нешто је пренео и у вилу инжењера Александра Ацовића у Румунској улици, у којој је једно време боравио. Према изјави Катарине Касидолац датој после рата, Нојхаузен је са својом супругом из виле у Толстојевој 15, у дворац у Српској Црњи однео шест персијских тепиха који су имали ушивена имена Катарине Касидолац, затим орман-библиотеку, скупоцене слике, други намештај и покућство.⁷

Док ће се несталим скупоценостима из виле у Толстојевој улици Катарина Касидолац бавити након ослобођења, за време окупације, коју је провела у Крунској улици, она је попут многих других суграђана време проводила у страху за животе своје деце, синова Николе и Владислава. Тако је на саслушању у одељењу Специјалне полиције 13. априла 1943. године затичемо како извештава окупационе власти о њиховом нестанку. Наиме, том приликом изјављује како се старији син Никола пред Божић претходне године није вратио кући са пословног пута за фирму „Шел” у унутрашњост, већ се само јавио картом неколико дана након напуштања Неготина, у којој је мајци поручио да буде храбра, јер се он неће враћати и да је са својом канцеларијом већ све уредио. Две године млађи син, двадесетдвогодишњи Владислав, 31. марта 1943. такође је без најаве нестао након што је провео уобичајени радни дан у канцеларији „Бор” у палати Риунион. Катарина том приликом изјављује да о нестанку синова није раније известила јер се надала њиховом повратку.⁸ Из каснијих изјава Николе Пашића млађег сазнајемо да су синови Катарине Касидолац по окупацији приступили обавештајној служби Драже Михаиловића, а да су на тавану куће у Крунској улици правили тајне радио станице.⁹

После ослобођења Београда у Другом светском рату од стране јединица Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије октобра 1944. године, у вили у Толстојевој улици су током 1945. и 1946. године становали чиновници совјетског и руског филмског студија „Мосфилм”, једног од највећих филмских студија у то време. Они су овде боравили током реализације подухвата снимања првог играног филма о тек завршеном рату у Југославији. Био је то играни филм У планинама Југославије (В горах Югославии), кога је режирао Абрам Ром, према сценарију Георги Мдиванија. Забележено је да је руској екипи тада био прикључен и велики број позоришних уметника из Југославије, да би учили филмски занат. Овај филм касније није радо помињан, јер његовим политичким аспектом и околностима које су пратиле његово снимање југословенски комунисти нису били задовољни. Совјетска филмска екипа је напустила вилу након девет месевци боравка у њој, јула 1946. године. Према сачуваној архивској грађи, „Мосфилм” је плаћао закупнину у висини половине износа који је плаћан за закуп виле 1939. године, односно 4.000 динара месечно.

Након одласка совјетске филмске екипе, у зграду су усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ и то пре него што је зграда формално била додељена овом Комитету. Тада су у зграду усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине са породицама: Мирко Лукавац, Франце Бренк и Мони Финци. Међутим, они су после неколико месеци исељени јер је ту 3. априла 1947. почела са радом Висока школа за филмску глуму и режију при Комитету за кинематографију ФНРЈ и интернат за њене полазнике. Уз сагласност власнице Катарине Касидолац, 10 априла 1947. год. издата је дозвола за дозиђивање зграде-пројекционе кабине за филмове. Замишљено је да се ту повремено приказују филмови за потребе наставног рада Државне школе за филмске редитеље и глумце.¹⁰ У архивској грађи сачувано је сведочанство Катарине Касидолац према коме су, након што је зграду преузео Комитет за филм ФНРЈ, на објекту услед непажње наступила оштећења инсталација.

Уочи усељења школе са интернатом за југословенске глумце Комитета за кинематографију, на пролеће 1947. зграда је реновирана и оспособљавана за нову функцију, купован је инвентар за учионице и интернат, по наруџбини су израђиване клупе, столови и катедре. Столарске радове су обављале приватне фирме „Одбрана” (Поповић и Шутак) и „Београд”, а такође и радионице „Звезда филма”. Том приликом је одређена и комисија за преглед зграде, са задатком да означи потребну поправку на терет сопственика. Утврђено је да је у вили потребно обавити зидарске радове, оправку столарије, браварски посао, стаклорезачке и молерске радове, обновити инсталације осветљења, сређивање водовода и канализације, као и система за централно грејање. Поводом утврђених оштећења обавезним за оправку, Катарина Касидолац је уложила жалбу Министарству грађевина НР Србије, уз образложење да њена зграда није претрпела никакава оштећења која би по важећем закону била неопходна, као и да би довођење централног грејања у исправно стање непотребно оптеретило власницу огромном сумом новца, као и да би она радије поставила пећи уместо поправке. У вези са тим она нарочито истиче да у доба опште оскудице и пропагирања штедње и скромности не стоји извештај комисије о неопходности крајње луксузних радова, који се не могу третирати као нужне оправке. Можда се иза овог извештаја одређене комисије која је наложила радове делом и на терет власнице виле, заправо крила намера нових власти да Катарину Касидолац оптерете издатком која она не би могла да поднесе. Сачувана архивска грађа сведочи да се она свим правним средствима борила да до тога не дође.

Стављање на располагање престижног објекта виле Катарине Касидолац на Дедињу за потребе Високе филмске школе, указује и на значај који су нове власти придавале кинематографији. За локацију је одабран објекат на проверено безбедном месту, у непосредној близини структура власти. За првог директора школе је постављен Вјекослав Афрић, познати југословенски позоришни уметник, који је непосредно уочи постављења на ову функцију (формално 1. маја 1947) завршио редитељски посао на филму Славица – првом играном филму југословенске послератне кинематографије, чија је премијера била управо тих дана. За предаваче општих предмета били су постављени најпознатији југословенски стручњаци за поједине области, што је слушаоцима обезбеђивало наставу на највишем нивоу. Поред тога, забележено је да су предавања по некада држали и инострани стручњаци, попут гостовања познатог холандског филмског редитења Јорис Ивенса, 10. маја 1947. године, када су студенти поред предавања могли да погледају и његов филм Индонезија зове (Indonesia Calling, 1946).

У првој уписаној генерацији Класе 1947. Високе филмске школе било је уписано око 50 студената. Настава је трајала две године, а колективни живот у интернату је организовала и њиме управљала Маргита Предић-Нушић¹¹, омиљена тетка Гита, иначе кћерка знаменитог српског комедиографа и књижевника Бранислава Нушића. Домар зграде је био енергични Спасоје Веселић, нешто раније демобилисани водник Југословенске народне армије. Од особља ту су још боравили и неколико куварица и спремачица. Студенти су живели у неколико адаптираних спаваоница са већим, или мањем бројем кревета. Женске собе су биле одвојене, у посебном крилу зграде на првом спрату, у некадашњим собама за послугу. На другом спрату су боравили мушкарци, а уместо цвећа и слика њихов простор је био украшен мачевима, лоптама за фудбал и бокс.¹² Центар интернатског живота је била заједничка трпезарија, где су заједно са студентима понекад ручавали и поједнини наставници. Иако је у интернату била обезбеђена исхрана за све студенте, предузимљива Тетка Гита на разне начине је успевала да обезбеди и додатне намирнице.

У великом холу зграде студенти су скоро сваке вечери гледали филмове. Овај хол је иначе служио као учионица за заједничке предмете и вежбаоница за студенте глуме и режије. Приказивани филмови су набављани преко Комитета за кинематографију, а известан број фимских копија је чуван у самој Школи, у таванској кули зграде. Одмах уз хол се налазила пројекциона кабина, наменски дозидана 1947. године. Поред приказивања филмова, у холу су такође највећим делом снимане и студентске вежбе, а ту су одржаване и ван школе популарне студентске приредбе. На те догађаје су, поред личних гостију студената и професора, често долазили и функционери Комитета за кинематографију на челу са предсеником Александром Вучом.

Висока филмска школа је у вили Катарине Касидолац била смештена од почетка априла 1947. па све до јесени 1950. године, када је зграду у Толстојевој 15 Комитет за кинематографију ФНРЈ морао да уступи другој државној установи, док је Школа пресељена у центар града, у Сремску улицу бр. 6 (данас Зелени венац 2). Тада су у новододељене просторије унети столови и столице из Толстојеве 15, као и још неки намештај и опрема. Према непровереним тврдњама, на одлуку о исељењу школе са Дедиња је утицала и учестала ларма и бука у овом иначе веома мирном крају града. Недуго након исељења из виле Катарине Касидолац, Висока филмска школа престаје са радом као самостална високошколска установа, а уписани студенти од 1. јануара 1951. године настављају школовање у оквиру Академије за позоришну уметност у Београду.

Након две деценије живота виле Катарине Касидолац, која је стицајем околности издавана за коришћење од самог почетка завршетка радова на објекту, прво страним амбасадима, а након завршетка Другог светског рата различитим државним установама, дана 6. октобра 1958. године кућа из руку Катарине Касидолац прелази у власништво Краљевине Норвешке. Наиме, на основу расположиве документације која се чува у збирци исправа Републичког геодетског завода Републике Србије¹³, односно катастра непокретности, сазнајемо да је Уговором о купопродаји од 6. октобра 1958. године Катарина Касидолац своје непокретно имање, кућу у Толстојевој 15 (данас 19), са кућиштем и двориштем, површине од 3725 m², продала Краљевини Норвешкој за износ од 30 милиона динара. Као купац од стране Краљевине Норвешке је потписан Dag Bryn, опуномоћени амбасадор Краљевине Норвешке у ФНРЈ, а његов заступник је био адвокат Драгомир Н. Перић из Београда. Занимљиво је уочити да је у документацији катастра непокретности видљиво и постојање заложног права на земљиште од стране Државне инвестиционе банке у Београду 1947. године, као и брисање заложног права од 24. септембра 1958. године, дакле уочи продаје имања Краљевини Норвешкој од стране Катарине Касидолац. Подсетимо се, ово заложно право се јавило 1947. године услед наметнутих радова на санацији оштећења, а због чега се Катарина Касидолац жалила надлежном Министарству грађевина НР Србије.

* * *

Судбина виле Касидолац која је постала предмет пљачке од стране нациста у окупираном Београду у Другом светском рату, као и интенција да се реконструише и претвори у седиште Високе филмске школе у новој социјалистичкој Југославији живописно, готово попут холивудске звезде говори о њеној архитектонској вредности и брилијантној историји куће која се потпуно афирмисала поставши 1958. власништво норвешке државе, да би у другој половини 1960-их постaла резиденција амбасадора Краљевине Норвешке у Југославији, потом у Србији. Овим путем, вила је добила нову важну улогу, постала је „простор“ конекције двају пријатељских народа, културне, привредне и друштвено-политичке сарадње Норвешке и Србије.

Извори:

• Архив Југославије
• Историјски архив Београда
• Републички геодетски завод РС / Катастар Непокретности

Штампа

• Оштинске новине
• Време
• Борба
• Политика

Литература:

• Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 87-114.
• Kosanović, Dejan, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.
• Милетић-Абрамовић, Љиљана, Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000, Београд 2002.
• Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Београд 2012.

---

1. Документација о изградњи ове куће је сачувана у Историјском архиву Београда (ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937). Пројекти, које је архитекта Владисављевић потписао 11. августа 1937. године, рађени су на седам листова у размери 1:100 и насловљени са План за нову зграду гђе. Катари не Драгомира Касидолац – министра на страни угао Толстојеве и Нове улице, п. бр. 218. ↩︎
2. Драгомир Касидолац (Крагујевац, 11. јун 1888- Лозана, 13. јун 1939). Био је син Живка Касидолца, школованог официра (артиљеријско-технички пуковник), који је 1894. обављао дужност управитеља-градоначелника Београда, а био је и ађутант Александра Обреновића и носилац француског ордена легије части. Драгомир Касидолац, који је дипломирао права у Француској 1910. године, дипломатску каријеру почиње већ током Првог светског рата, у којем такође учествује и као активни војник, а из рата излази са чином артиљеријског потпоручника. Крајем Првог светског рата, јула 1918. он је аташе, а потом и секретар посланства у Риму, а затим и секретар југословенске делегације на конференцији мира у Женеви. Године 1920. је секретар посланства у Паризу, додељен комисији за репарације. од 1922. до 1925. ради као шеф бироа за репарације југословенске делегације. Након тога је у Београду, на месту саветника у Министарству спољених послова, а потом саветник посланства у Софији (1926) и Тирани (1927). Поново је у Београду 1929. год, када је додељен на рад министру председнику у секцији за Балкан и Италију, а 1930. је именован за саветника посланства у Анкари. Као саветник прве класе одлази у Рим 1933. године, а одатле је 1935. постављен за опуномоћеног министра у Бриселу, посланика у Букурешту (1936), а затим у Лондону (1937), одакле је пред саму смрт премештен у Берн у Швајцарској. ↩︎
3. Катарина Бебека Касидолац, рођ. Зотос (Атина, 25. XI 1894 – Београд, 1994). Пре брака са Драгомиром Касидолцем, Катарина је була удата за Рада Пашића (сина политичара Николе Пашића), са којим је имала синове Николу (1918-2015) и Владислава (1920-1978). ↩︎
4. Видети: Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 102-103. ↩︎
5. Архив Југославије (АЈ), 180, К1, К3. ↩︎
6. Процењена вредност зграде ”из дворишта” према пројектоној документацији Општине града Београда у тренутку завршетка радова, октобра 1938. године износи 940.000 динара, ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937-4. ↩︎
7. ИАБ, ИОНО III Рејона, Комисија за ратну штету. ↩︎
8. ИАБ, СП, III-29. ↩︎
9. Audio i foto arhiv Simić, „Nikola Pašić unuk, životopis”, Gosti sajta, <https://tinyurl.com/yhsa5e6w> (27. IV 2024); Миломир Никетић, „Какав деда – такав унук”, Политика, 24.12.2006, <https://tinyurl.com/4v525nbj>   (27. XII 2024). По одласку из Београда фебруара 1942. године, Никола Пашић наводи да је боравио „на терену” као члан штаба Југословенске равногорске омладине, а потом је 29. септембра 1943. заточен у Бањичком логору, одакле је успео да побегне 6. октобра 1943. ИАБ, УГБ, КБЛ, књига 8, 17198. ↩︎
10. Сачуван је и технички опис радова из марта 1947. године, који садржи податке да ће кабина бити озидана у опеци у кречном малтеру, имаће таваницу од армираног бетона (систем Хербст), а плафон од рабица у продуженом цемент малтеру. Под ће бити несагорив – бетонски или од ксилолита, степенице од бетона, улазна врата гвоздена. Кабина ће бити малтерисана продуженим цемент малтером, а кровни прекривач зреп или лим. ↩︎
11. Маргита Предић-Нушић (1896-1970) је била српска ликовна уметница и делатница у култури. Поред осталога, основала је и прво дечје позориште у Београду, позориште Рода 1937. године, а затим и позориште Бошко Буха 1950. год. ↩︎
12. „У школи за филмску уметност: Један час међу будућим филмским глумцима и режисерима”, у: Борба, среда 28. мај 1947, стр. 5. ↩︎
13. Републички геодетски завод Републике Србије – Катастар непокретности, Збирка исправа, ДН-4343/58. ↩︎

Was this helpful?

YesNo

0 / 0

#arhitektura #arhitektura Beograda #društvena istorija #Istorija Beograda #istorija filma #Istorijski arhiv Beograda #Norveška #Norway in Serbia